Ars sacra

ИЗ ДУБИНЕ ОКА: МОМЧИЛО ФУНДУП
Неопозиво бекство у смисао
Сликар је то, тај Момчило Фундуп, коме је сасвим свеједно да ли су боје уљане, пастелне или какве друге, само да су пред њим, а свет његов сликарски зачас нађе своје место на белини платна, заводљив као порок и чист као јутро

Пише: Драго Божовић

Човек би помислио да на месту где се сусрећу, умиру две прекрасне реке. Пива и Тара. А заправо, то је место рађања, а не место смрти, јер две зелене боје, две плаховите планинске реке, једна смарагдна, друга тиркизна, настављају кроз простор као једна, тек рођена, Дрина. Ето, од тог места, да ли умирања или рађања, ако би се усудио кроз шуму, кроз дубоке тепихе опалог лишћа, преко брзих потока, преко испреплетеног корења, као кроз полумрак, јер тек се високо види небо, па крајичак сунца, све у тешким многослојним бојама, стигао би у село Веленићи. Стигао би тамо одакле је наш сликар, одакле су те боје што пред нашим очима граде сликарски свет Фундупа, не предалеко од ушћа, не предалеко од умирања и рађања, не предалеко од места где се купају лакомислене пастрмке док се светлост прелама у њиховим крљуштима на стотину хиљада начина.
Те непрестане промене боје, на хиљаде промена у делићу дана, те непрестане трансформације свега живога, открили смо, то је та снага која покреће и нагони на стварање, на убележавање у мапу људске меморије. И све знамо, а опет мало тога знамо, треба поседовати и тај дар стварања, то се ваљда удахне са капима росе, са тешким димом још нераспаљене ватре у дну собе, са судбином која танано као паук своју мрежу испреда сваки наш будући дан.
Оно што је у критици распевана и поетизована стварност, оно што је ликовна поетика, то се у обичном животу назива обичним свакодневним речима. Понекад су оне зачињене осмехом, понекад љутњом, али увек су тако једноставне, додуше пажљиво одмерене, како не би случајно повредиле какву танану душу, како не би повредиле белину простора који се осликава и на коме све нађе своје једино и право место.
Бојамаховине, па кора стабла, препечена сунцем, испирана кишом, окивана мразом, па боја камена под плитким слојем бистре воде, па сјај у оку орла, и немир срне, и страст ловца. Па приче из дубине времена о људима и њиховим судбинама, о ратовима, дворовима, најстрашнијем страху и лакоћи жртвовања. Све је то на Фундуповим сликама, лукавац, хтео је у симболе и боје да сакрије слике које су пред њим листане кроз предања у дубоким зимским ноћима, до мразних јутара и до дана одласка, далеко, у велике градове. Птица на слици – глас, лице прелепе девојке – жудња, грива коња – сећање на себе слободног, лаута – нежно дозивање у спокој бескрајних шума, па опет лице прелепе девојке са косом од тајновитог биља која се спушта пут предела сна – вечност.

ПРОЗОР

Чести Фундупов мотив је прозор. Прозор из куће и прозор куће.
Прозор куће за радозналца, за жељног топлине, негде загубљене интиме, отете мало помало кроз простор и време. Па како је докучити, вратити спокојство само свог парчета света, наслутити позорницу личног која није за друго око ни за туђу знатижељу. Пред тај прозор, као пред жртвеник, сликар приноси најлепше цвеће, плодове, и тек благо назначену самоћу.
Прозор из куће је пун светлости, али затворен. Љубоморно се, значи, крије оно што се сматра највреднијим, оно најличније, најстидније и најдрагоценије. И тај је прозор уоквирен понудама од предивног цвећа, плодова разних, прекрасних плетених корпи.
Оно што је дубина ока души, то је прозор кући. Оној којој бисмо да се вратимо ако није касно, ако се нисмо и нехотице изгубили и сами себи заувек.

ТИХО А СИЛНО

Поучен природним стањем ствари, оним што је научио посматрањем док је то још била душа радознала и чиста, стрпљиво и полагано везесвоје слике, обогаћује их непрестано а силно. Гуши на њима сваки шупљи зрачак, сваки празни и бесмислени простор, одупирући се брзини великог града загубљених људи, те заглушујуће хуке, тог људског разговора обесмишљеног до мере да се назива само комуникацијом, која не подразумева ни тон ни боју, ни страст ниравнодушност, ни радост ни тугу. Такво је његово сликарство, и његово и наше бекство у смисао, у обично и људски топло.
Постоји много начина на које би могло да се објасни нечије сликарство. Постоје многи уметнички правци који то на неки начин дефинишу, класификују, вреднују. Него, све мислимо, има још нешто што је немогуће баш тако једноставно описати, има један слој, дубок, предубок, који свему даје један други смисао, значај, који се може досећи само отвореном душом, без страха и без предрасуда. То није само траг у снегу, то је траг у времену.
Кад човек изађе из атељеа Мома Фундупа, из простора шумова, облика и боја, из спокоја уравнотежености потпуне, судари се са сивилом, бесмисленом нервозном гужвом, аутомобилима који вас прогоне, трамвајима који се залећу на вас, и просто бисте да се вратите, одмах, из истих стопа. Но како се тај свет пред вама отвара, исто се тако и затвара, љубазно и тихо.

***

Плодови
Рођен у Фочи (Србињу) 1954. године. Завршио Академију примењене уметности у Београду, у класи професора Моме Марковића. Усавршавао се у Бону. Живи и ствара у Београду.
Значајније самосталне изложбе: Београд, Загреб, Дубровник, Суботица, Ниш, Рума, Херцег Нови.
Учествовао је на свим значајнијим колективним изложбама код нас, али и у Москви, Берлину, Болоњи, Келну, Паризу, као и у Јапану и САД.
Од бројних награда које је за свој рад добио, издвајамо оне сликару најдраже. Награда „Ђорђе Андрејевиђ Кун”, „Првомајска награда”, Награда на међународној изложби у Загребу, за портрет у Тузли, за вајарство у Зајечару и за минијатуру на Бијеналу у Горњем Милановцу.

***

Анализа светлости
Радмила Влатковић, историчар уметности:
„Тематски, то су пејзажи, мртве природе, композиције са утканим формама које одговарају његовом гесту и са колоритом којим његова анализа згушњава светлости у чврсто, динамично експресивно ткиво. Боја је носећи елемент, а атмосферу сфумата појачава својеврсна измаглица, са облицима који се купају у простору. Пејзаж у овом случају није панорамско приказивање, него више разрада једног амбијенталног фрагмента.”

***

Обриси носталгије
Здравко Вучинић, галериста и критичар:
„Усмерени, пре свега, на мотиве који код гледаоца својом реминисценцијом подстичу извесну носталгију, радови Момчила Фундупа, чини се, настају спонтано, као нека унутарња визија испричана особеним начином казивања и духом примереним свету који сликара инспирише.”